OZ 2008/4

188 ORGANIZACIJA ZNANJA 2008, LETN. 13, ZV. 4 Flavio Bjondi (1388/92–1463), (Flavio Biondi, na latinskom jeziku Flavius Blondus), istoričar i pre vodilac, objavio je iste, 1483. godine, delo o propasti Rimskog carstva – Historiarum ab inclinatione Ro manorum imperii . Grgur I Veliki (540–604), (Gregorius I Magnus), rim ski papa, autor je inkunabule Liber pastoralis objav ljene 1492. godine, u kojoj je pisao o moralnim oso binama kojima treba da se odlikuju ljudi koji vode crkvu i o dužnostima koje bi oni trebalo da ispune. U ovoj biblioteci nalazi se i jedna rukopisna knjiga na italijanskom jeziku koja govori o uređenju Venecije u 17. veku. Rukopis je verovatno iz 18. ili s početka 19. veka. Ovde se mogu naći i dela poznatih italijanskih pisaca 16. veka, Pjetra Bembija (Pietro Bembo), Đambatista Čipeli- ja (Giovanni Battista Cipelli), Ludovika Dolčea (Lodovi- co Dolce), Đirolama Mucija (Girolamo Giustinopolitano Muzio), Frančeska Sansovinija (Francesco Sansovino). Treba takođe istaći i nekoliko izuzetnih atlasa najpoznati- jih kartografa, Ortelijusa, Merkatora, Valka i Merule. Ovo je jedina posebna biblioteka u Univerzitetskoj biblio- teci koja je u celini smeštena u fond retkosti. DANA[NJI POGLED NA POSEBNE BIBLIOTEKE I PROBLEMI PREZENTACIJE Posebne biblioteke nedvosmisleno utiču na ugled usta- nove koja ih poseduje, međutim one istovremeno nose i niz materijalnih i organizacionih problema. To je naročito prisutno kod legata. Zakonom o nasleđivanju, pod koji spadaju legati, zaveštaocu je omogućeno da postavlja uslove ustanovi kojoj je legat namenjen. Takvi uslovi ne- retko podrazumevaju i veće troškove. U praksi je upravo nemogućnost ispunjenja tih uslova razlog lošeg funkcio- nisanja legata. Drugo važno, a do kraja nerazjašnjeno pitanje legata jeste, da li je reč o kulturnom dobru ili činu darovanja? Bez jasnog pravnog statusa, dobra volja uprave kulturnih institucija da preuzme legat, brzo se suoči sa nedostatkom odgovarajućeg prostora i novčanih sredstava da bi se legat profesionalno čuvao i predstavio javnosti. 5 Iz zapisnika Bibliotečkog odbora Univerzitetske biblio- teke, iz 1937. godine, proizilazi ista dilema. Biblioteka je bila prisiljena da promeni svoju dotadašnju politiku, te da ubuduće “ ne prima one privatne biblioteke za koje je traženo da se čuvaju u posebnim odeljenjima i ormari- ma ”. 6 U godinama posle II svetskog rata, usled još većeg pomanjkanja prostora, a svakako i usled ideološkog spo- renja oko značaja ličnosti po kojima su nazvane posebne biblioteke, veći deo njih je smešten u bibliotečke depoe. Stručan način njihovog signiranja, posebne inventarske knjige, te praksa po kojoj su mnoge od njih i u javnom katalogu označene specijalnim oznakom, sačuvala je njihov identitet i u vremenu kada one nisu više bile javno izložene. Od početka automatizacije Univerzitetske biblioteke postavlja se i pitanje adekvatne prezentacije posebnih biblioteka u elektronskom katalogu i na Internetu. Uprkos početnom uverenju da će automatizacija biblioteke sama po sebi poboljšati prepoznatljivost specijalnih biblioteka, praksa je bezmalo suprotna. Prezentacija posebnih biblioteka zahteva da se istakne ne- koliko njenih karakteristika, a pre svega: celovitost, me- đusobna povezanost različitih vrsta građe, identifikacija nacionalnih kulturnih dobara, identifikacija prvih izdanja značajnih dela, fizičkih i estetskih karakteristika dela i zbirke. Pored opisa knjiga, u prikaz specijalnih biblioteka spada i prikaz biblioteke kao celine, kao i osobe koja je zbirku posedovala odnosno osobe kojoj je zbirka bila posvećena. Analizirajući mogućnosti COMARC/B i COMARC/H formata, te mogućnost prezentacije podataka u COBISS/ OPAC, došli smo do tek delimično zadovoljavajućih rezultata. Opis pojedinačnih publikacija uračunavajući i opis antikvarne građe mogli bismo smatrati zadovo- ljavajućim. Ozbiljan problem nastaje sa identifikacijom posebne biblioteke kao celine. Format za podatke o stanju fonda za sada registruje samo fizičke segmente biblioteč- kog fonda, logičke segmente, odnosno zbirke dokumena- ta, zasnovane na sadržinskim kriterijumima, nije moguće identifikovati kao celine. Uzajamni katalog ne omoguća- va selekciju specijalnih biblioteka, ako izuzmemo mogu- ćnost pretraživanja bibliografskih napomena, među koje napomena o posebnoj biblioteci, teško da bi mogla da se uvrsti. Sa potpuno identičnim problemom smo se suočili u slučaju opisa onih primeraka posebnih biblioteka koje u Srbiji imaju status kulturnog dobra. Ni za ove knjige ne postoji adekvatna oznaka, a shodno tome ni adekvatna prezentacija njihovog značaja u elektronskom katalogu. Kao što se iz prikaza samih biblioteka moglo videti, po- sebne biblioteke su od samog nastanka imale u Univer- zitetskoj biblioteci poseban kataloški tretman. Njihove signature su tako komponovane da se mogu izdvojiti sve posebne biblioteke kao jedinstven fenomen fonda Univerzitetske biblioteke, a može se identifikovati i sva- ka posebna biblioteka pojedinačno. Signature posebnih biblioteka se sastoje iz zajedničke oznake ПБ, te numerus currens-a, sa kojim je svaka biblioteka bila identifikovana kao celina. Nažalost, taj jednostavan način selekcije po- sebnih biblioteka ne pomaže korisnicima elektronskog kataloga biblioteke, jer im nije ponuđena mogućnost pre-